ПРОТЕСТИ

Током полувремена, веома праћене, кошаркашке утакмице између Југославије и Немачке, 1. јула 1999. године, гледаоци локалне ТВ Лесковац су били шокирани када се техничар ове телевизијске станице изненада и неочекивано појавио на њиховим ТВ екранима.

У петоминутном обраћању упућеном својим суграђанима, очигледно нервозан, Иван Новковић емитује претходно снимљену видео касету изражавајући велико неслагање са политиком тадашњег локалног, а индиректно и државног режима.
Овај чин је био својеврстан преседан за то време, и то из више разлога:

• ТВ Лесковац је била у власништву државе и радила је само по инструкцијама и за интерес локалног и државног режима који је у то време у Лесковцу потпуно контролисао проток јавних информација. ТВ Лесковац је била локална, чак и радикалнија, копија националне Радио Телевизије Србије, тада популарно назване "ТВ бастиља".

• Лесковац је од остатка грађана Србије тада био обележен као "црвени град", па самим тим и нико из остатка Србије није очекивао никакве активности од грађана Лесковца које би биле усмерене ка локалном и државном режиму.

• Овај чин није само био вербални напад на локални режим већ напад на државни режим, изведен по први пут на овакав јединствен начин, преко самог тог државног медија.

Током свог обраћања суграђанима, Новковић је позвао оне који деле његово мишљење, да се четири дана касније окупе у центру Лесковца. Ово је био и први и последњи случај у Србији да се један медиј контролисан од стране режима искористи за заказивање протестног окупљања против тог истог режима.

Четири дана касније, 5. јула 1999. године, око 20 000 грађана Лесковца (урбани део Лесковца настањује ~80 000 грађана), по проценама домаћих и страних медија, одговара на овај позив, окупљајући се у масивну и одлучну силу, решену да изрази своје незадовољство свеукупним политичко-економским приликама у земљи и радом и деловањем политичара у локалној власти и оних на државном нивоу.

Али тај дан није представљао и крај протеста. Убрзо након тог првог дана протеста, затим хапшења и осуђивања на затворске казне, Новковића и других вођа протеста због њиховог пркоса према режиму, протести су се наставили под вођством Горана Митровића, садашњег председника УО Народног Парламента, и укупно трајали још 43 дана, након 5. јула 1999. године.

Коначно, након 44. дана одржавања грађанских протеста, они који су у њима директно учествовали, су 15. августа 1999. године формирали удружење грађана "Народни Парламент".

Од тог тренутка па све до демократских промена у земљи (5. октобар 2000. године), Народни Парламент је практично функционисао као локални грађански покрет који се залагао за промену локалног и државног режима и веома активно радио на том пројекту.

Кад је до демократских промена и дошло, 5. октобра 2000. године, одговарајући на новонасталу ситуацију у којој више није било простора и потребе за деловање организације у правцу промене режима, организација је реструктуирана у непрофитну и невладину организацију са јасно дефинисаним циљевима и плановима будућег деловања.

Због свог ангажовања на пољу демократских промена током 1999. и 2000. године, Народни Парламент је од стране Народног покрета "Отпор" добио, поред бројних признања различитих институција, организација и медија из земље и света, плакету и бронзану статуету песнице, што је уједно и било највеће признање које је било која антирежимска организација у то време могла да добије. Текст на плакети каже да се признање додељује "најотпорнијем граду у Србији током 1999. године".

Људи окупљени око Народног Парламента су Лесковац и учинили таквим током 1999. и 2000. године.