Protesti

Tokom poluvremena, veoma praćene, košarkaške utakmice između Jugoslavije i Nemačke, 1. jula 1999. godine, gledaoci lokalne TV Leskovac su bili šokirani kada se tehničar ove televizijske stanice iznenada i neočekivano pojavio na njihovim TV ekranima.

U petominutnom obraćanju upućenom svojim sugrađanima, očigledno nervozan, Ivan Novković emituje prethodno snimljenu video kasetu izražavajući veliko neslaganje sa politikom tadašnjeg lokalnog, a indirektno i državnog režima.
Ovaj čin je bio svojevrstan presedan za to vreme, i to iz više razloga:

• TV Leskovac je bila u vlasništvu države i radila je samo po instrukcijama i za interes lokalnog i državnog režima koji je u to vreme u Leskovcu potpuno kontrolisao protok javnih informacija. TV Leskovac je bila lokalna, čak i radikalnija, kopija nacionalne Radio Televizije Srbije, tada popularno nazvane "TV bastilja".

• Leskovac je od ostatka građana Srbije tada bio obeležen kao "crveni grad", pa samim tim i niko iz ostatka Srbije nije očekivao nikakve aktivnosti od građana Leskovca koje bi bile usmerene ka lokalnom i državnom režimu.

• Ovaj čin nije samo bio verbalni napad na lokalni režim već napad na državni režim, izveden po prvi put na ovakav jedinstven način, preko samog tog državnog medija.

Tokom svog obraćanja sugrađanima, Novković je pozvao one koji dele njegovo mišljenje, da se četiri dana kasnije okupe u centru Leskovca. Ovo je bio i prvi i poslednji slučaj u Srbiji da se jedan medij kontrolisan od strane režima iskoristi za zakazivanje protestnog okupljanja protiv tog istog režima.

Četiri dana kasnije, 5. jula 1999. godine, oko 20 000 građana Leskovca (urbani deo Leskovca nastanjuje ~80 000 građana), po procenama domaćih i stranih medija, odgovara na ovaj poziv, okupljajući se u masivnu i odlučnu silu, rešenu da izrazi svoje nezadovoljstvo sveukupnim političko-ekonomskim prilikama u zemlji i radom i delovanjem političara u lokalnoj vlasti i onih na državnom nivou.

Ali taj dan nije predstavljao i kraj protesta. Ubrzo nakon tog prvog dana protesta, zatim hapšenja i osuđivanja na zatvorske kazne, Novkovića i drugih vođa protesta zbog njihovog prkosa prema režimu, protesti su se nastavili pod vođstvom Gorana Mitrovića, sadašnjeg predsednika UO Narodnog Parlamenta, i ukupno trajali još 43 dana, nakon 5. jula 1999. godine.

Konačno, nakon 44. dana održavanja građanskih protesta, oni koji su u njima direktno učestvovali, su 15. avgusta 1999. godine formirali udruženje građana "Narodni Parlament".

Od tog trenutka pa sve do demokratskih promena u zemlji (5. oktobar 2000. godine), Narodni Parlament je praktično funkcionisao kao lokalni građanski pokret koji se zalagao za promenu lokalnog i državnog režima i veoma aktivno radio na tom projektu.

Kad je do demokratskih promena i došlo, 5. oktobra 2000. godine, odgovarajući na novonastalu situaciju u kojoj više nije bilo prostora i potrebe za delovanje organizacije u pravcu promene režima, organizacija je restruktuirana u neprofitnu i nevladinu organizaciju sa jasno definisanim ciljevima i planovima budućeg delovanja.

Zbog svog angažovanja na polju demokratskih promena tokom 1999. i 2000. godine, Narodni Parlament je od strane Narodnog pokreta "Otpor" dobio, pored brojnih priznanja različitih institucija, organizacija i medija iz zemlje i sveta, plaketu i bronzanu statuetu pesnice, što je ujedno i bilo najveće priznanje koje je bilo koja antirežimska organizacija u to vreme mogla da dobije. Tekst na plaketi kaže da se priznanje dodeljuje "najotpornijem gradu u Srbiji tokom 1999. godine".
Ljudi okupljeni oko Narodnog Parlamenta su Leskovac i učinili takvim tokom 1999. i 2000. godine.